“Ona fora sa sestrom je bila jako bezobrazna, pogotovo sto znas onaj podatak o meni! Vec sam bila sestra nekom i to mesto je zauvek popunjeno i ako njega odavno nema!”

“Pogresno si to shvatila, salio sam se.”

“Nije bilo smesno!”

   Stajala sam u crkvi, bilo je Badnje vece. Razmisljala sam kako sve vise sveca palim dole. Sve manje je onih koji su zaista bitni. Nije bilo snega, secam se ranijih godina. Nismo mogli da stojimo od zime ispred crkve. Sve  manje ljudi dolazi da tu provede to vece u mom selu. Sve manje ljudi se radja. I sve manje dragih lica srecem. Vetar nosi lavez napustenih kerova niz ulice. Tuzno mi je to. Detinjstvo mi je tamo. A bili smo srecna deca…

“Hristos se rodi”

“Vaistinu se rodi”

   Prva poruka od njega. Uvek sam se ljutila kada mi praznike cestitaju preko drustvenih mreza. Bitni su se i ove godine setili na pravi nacin. A on je bio prvi. Taj dan zaboravila sam da se ljutim. Ne ide na praznik.

   Kom je pruzeno, tom je sudjeno. Za zasluge niko ne pita. Ko zna koja je sada u igri ili ih mozda ima vise. Nisam interesantna. Neizivljenost.

“Samo da mi prodje ovo i vodim te negde!”

“Obecavas?”

“Obecavam, drzim do reci!”

   Laz. Olako izrecena laz.

   Proslo je sest meseci kako ga nisam videla. Nekad sam ljuta na sebe sto mu toliko dajem na znacaju. Ja sigurno nisam deo njegovih misli. Ali znam da ce na svaki bitan datum da me se seti. Ogresio se o mene. Mozda mu je tako lakse pred samim sobom. I ne trazi me, jer zna da mu necu dozvoliti da opere ruke od onog sto je rekao i uradio. Ali boli sto ga i dalje prokleto zelim.

   Boli me sto ce sebe nazvati mojim prijateljem…mene drugaricom. Boli me sto ce reci “Znas da sam za tebe tu.” Kad ne znam. I boli me sto da ga nazovem, znam da ce zaista biti tu, a ne smem to da uradim i kad mi treba pomoc. Boli me sto sve svoje kvalitete kvari svojom neozbiljnoscu. Toliko veliki, a toliko jos uvek mali.

    Ni sa jednim nisam pozelela ono sto sam sa njim. Nekada nije dovoljno biti najnormalniji u necijim ocima. Nekada bas to smeta. Nekada se zelje jednostavno ne poklope. I ljubav stoleca se ne desi. Postane jos samo jedna neuzvracena. To boli.

   Takve vise ne prave…”bejbe”…”Jos uvek te tako imam u imeniku, secas se tako sam te zvao!” “Secam se, i ja tebe.

   To je to…da li ce biti nastavaka ne znam…mozda u medjuvremenu prebolim, ako mi dozvoli…a dotle…zovite me “bejbe”…dok se ne setim svoga imena…