Podne je odzvonilo.

   Jos uvek sam nepomicno stajala kraj prozora. I poslednja silueta nestala je sa vidika. Povorka je prosla u svojoj tisini i tuzi. Samo jecaji parali su prolecni povetarac i remetili izgubljeni vremenski spokoj. Na trenutak crnilo je prekinulo subotnji mir. Na licima prolaznika grimasa osmeha menjala je oblik. Svet je na trenutak stao. Za prve redove stao je na duze. Za nju, zivot je stao zauvek. A novi tek treba da se desi.

“Rekla sam kako bih zivot dala za njega, a zivot mi nije dozvolio da to obecanje ispunim. Otisao je, nije mi dozvolio do poslednjeg momenta da dokazem da moje reci nisu bile samo one koje suludo u momentu naboja emocija izgovoris. A bila sam u stanju…bila sam…”

“Ja znam da jesi. I znam zasto si o tome uvek cutala. Velicina je nekad u tisini. Retke su osobe poput tebe, zato ljudi i ne veruju kad kazes. A ti si to znala. On je to znao.”

“Zasto mi nije dopustio da mu pomognem?!”

“Pomogla si mu. Nosis njegov zivot u sebi. “

“Gresno je reci, ali sta ce mi bez njega!”

“Imas ga. I imas priliku da popravis sve sto nisi mogla. Imas priliku da ucestvujes u stvaranju novog. Da od toga napravis sve sto je imao, a nije pokazivao. Bices najbolja u tome,znam. A zna i on.”

                                                              ***

   Kada si mlad, nekako sve vreme cekas da se prava velika ljubav desi. I onda ona dodje, a ti i ne primetis. Shvatis kad pocinjes da gubis. Tada krenes da prevrces po glavi izgovorene reci i u svakoj trazis bas onu koja je tome presudila. I u svaku sumnjas. A ni u jednu nisi sigurna. Znas samo da ono sto vidis kao svoje i zelis kao vazduh, uzima neka druga. Usudis se da pomislis da je tebi sudjeno.

“Jesi li ti bas sigurna da si toliko zaljubljena?”

“Da mu treba krv, rekla bih evo ti vena, uzmi koliko hoces!”

“A kako to tacno znas da je tako?”

“Samo znas.”

                                                              ***

Jednom sam rekla recenicu koju cu sada ponoviti.

Plasim se da ces zauvek postati neciji, a da moj nisi ni bio.

A bio je,ali na tren. 

 “Kako me zamisljas sa 25 godina?”

“Otkud ti sad to?”

“Ajde reci, pa cu reci ja tebi kako te vidim.”

“Pa vidim te kao macku u odnosu sa muskarcima, zavrsila si fakultet i svakodnevno si besprekorno sredjena, verovatno si u dugoj skladnoj vezi, ako se vec nisi udala, mozda si trudna…ajd sad da cujem tebe!”

“Pa i ti si zavrsila fakultet, poslovna zena u odelu sa torbom u ruci. U nekoj si mirnoj vezi, ali ti je posao na prvom mestu…”

   Tih 25 godina tada je izgledalo tako veliko i ozbiljno. Nekako smo svi mislili da ce sve ici svojim tokom i da je to jednostavno tako i nikako drugacije. Delovalo je tako jednostavno i lako. A valjda sve tako izgleda kada si dete.

   Bio je Maj ’99. Bombardovanje je bilo u toku. Zivela sam u tom malom mestu, gde nismo ni osetili sta se desavalo. Jedino sto nas je podsecalo svako vece, bio je nedostatak ulicne rasvete i zamracivanje prozora. To sto nismo isli u skolu nas je veselilo, jer je bilo nalik poklonjenom raspustu. Bili smo deca…

   Kuma je dosla kod babe kako su krenule bombe. Nase majke su najbolje drugarice jos iz perioda nosenja pelena, pa je bilo logicno da su to prijateljstvo ozvanicile kumstvom. A mi smo njihovi prvenci, dve devojcice. Ona se rodila dve godine pre mene. Ali je zivela u glavnom gradu sa roditeljima. Ja sam dosla mnogo kasnije. Nase druzenje svodilo se na njene dolaske za raspuste i praznike i moje redje dolazenje u Beograd. Nismo uvek bile sjajne drugarice, jako smo razlicite, ali smo se uvek postovale kao kume. Uvek sam je smatrala clanom porodice, cak i kad sam bila ljuta na nju zbog loseg ophodjenja prema meni. Cesto joj danas kroz salu nabacujem kako nije htela da se druzi sa mnom kad smo bile male. Ali to su bili momenti. Volim ja nju i ako je to nekad tesko. A znam da mi je uzvraceno, jer ne bismo i danas trajale da nije tako.

“Cesto me u poslednje vreme pitaju cega sam se igrala kad sam bila mala. Moja mama je tada studirala i svaka moja igra se svodila na to da ja prebacim njenu tasnu preko ramena, obujem njene cipele i “idem na fakultet”. Izgleda da sam ja onda ostvarila svoje snove, posto studiram vec 10 godina.”

“Pa sad kad si vec pokrenula tu temu, vidis, ja sam se igrala sa lutkama i svako moje igranje se svodilo na to ih do izbezumljenja presvlacim i sminkam. Cini se da sam onda i ja ostvarila svoje snove, posto je to ono sto svakodnevno radim, a i odlicno mi ide.

Meni nesto drugo u poslednje vreme svi govore. Kako kazes da ne radis, automatski te stavljaju u kategoriju onih koji traze posao, a ne nalaze ga.”

“Jao, jeste, u pravu si. I to sam primetila.”

“Setila sam se onog kako smo zamisljale jedna drugu sa 25. Ove godine punim 27, ti dve vise. Nijedna nije zavrsila fakultet. Nijedna nije poslovna zena. Nijedna nije ni u kakvoj vezi, a kamoli trudna. To koliko sam macka, pokazalo je vreme iza mene…kad ovako postavim stvari, ispadne kao da smo obe neostvarene i promasene, ali ja na to ne mogu da gledam tako. I ne zelim.”

“Ne mozes, odrasla si. A u medjuvremenu desio ti se zivot.”

“Ne mogu cak da kazem ni da sam izneverila svoja ocekivanja, jer i ona se vremenom i s godinama menjaju.”

   Bilo je to lepo vreme. Bile smo klinke. A onda smo porasle…

    Cesto mi se desava u poslednje vreme da krenem nesto da uradim, a odem u totalno suludom smeru. Krenem da ispraznim pikslu, zavrsim u spavacoj sobi, a tamo mi sigurno ne stoji kanta za djubre. Sa praznom soljom umesto u kuhinju, odem u kupatilo, a sudove tamo ne perem. Sve je valjda u redu dok ne pokusam da izadjem napolje preko terase, koja je zastakljena. Legnem u krevet i ne mogu da se setim da li sam zakljucala vrata,a znam da sam u prolazu okrenula kljuc. Onda ustanem i dokazem sebi da sam ipak bila u pravu. Ne mogu da se dogovorim sama sa sobom, kao da ne verujem. Cudne poteze vucem, ne umem to da objasnim. Ludosti mi padaju na pamet.

   Poceo je mart, mesec nakon onog depresivnog. Nailazi lepse vreme, bice sunca. Treba mi toplota da bih se bolje osecala. A mozda je to samo izgovor. Verujem da bi i zima pruzila bolji osecaj da su se bolje stvari desavale. Mozda je i ne bih toliko mrzela. Prazni su oni koji vremenskim prilikama odredjuju kako ce se osecati. Sve bi bilo mnogo lakse da je neko tu. Nisam iskljuciva, ne bas taj. Mogao bi i neko nov. Mozda ne u tom emotivnom smislu, cisto nesto za promenu.

   Dosla sam ovde pre vise od 11 godina da bih promenila. I jesam. Puno toga. Ne kazem da se promene ne bi desavale i tamo odakle sam posla, ali bi tok bio drugaciji. Ova sredina pruzila mi je ono sto tamo nikada ne bih imala. Mogucnost izbora. Jos uvek biram. Da bi zasluzio bolje, moras biti bolji. Znam, nije vise pravilo, sve je iskrivljeno. Ali zelim da verujem da jos neko nije zaboravio na ono cemu cu uciti jednog dana potomke. Zivot je igra. Pravila moje, odredjujem ja. Izgleda da nisam u stanju da trpim. Imala sam faze kada sam bila skoro resena da necu da se udajem. Al’ srecom su to samo periodicna stanja. Poslednji put sam o tome razmisljala kad sam skupljala svoju krv po kupatilu. Cistila sam filter na ves masini i polomila nokat na pola. Bol nisam osetila od doze besa koji je u tom momentu preovladao. Sposobna sam i ponosna na to. Ali mi je muka da kao zena obavljam te poslove. Mozda je problem sto ne volim da trazim pomoc, ako mogu sama. Cak i kad znam da nece biti dobro po mene.

   Poceo je da kuca. A znam da jos nije vreme.

   Vise srece nekom drugom prilikom. Kada bude bilo nekog.

   I opet krv.

    Volim da pustim ljude da misle da su hormoni krivi za moju nervozu. Sve drugo zivotnije bi ih preopteretilo. Tako divno i plitko. Najjednostavnije jeste najlakse, ali nije istinito sada. Da li je zivot komplikovan ili ga mi takvim cinimo? Kada pogledam svet oko sebe dolazim opet do onog istog zakljucka. Neko je davno rekao da se ne treba opterecivati time sta ljudi misle, jer to retko rade. Iznenadim se kada shvatim da je neko razuman. Tuzno je sto je to retkost.

   Negde sam procitala da je januar najdepresivniji mesec u godini, mozda i gresim. Ako pitate mene, to je samo pocetak onog sto nailazi u sledecem. Ovom sto je na izmaku. Dozivljaj je individualna stvar, ali da je najhladniji, jeste. Godinama vec, mada sve jace.

   Toliko neprijatnih momenata prezivela sam od pocetka godine. Dosta ruznih informacija doslo je do mene. I jedno saznanje koje sve probleme cini nebitnim i malim. Nadam se da do operacije nece doci i da ce naredni period biti uspesan. Srce je to. Srce cele moje porodice u jednoj osobi.

   Nerviranje nikom dobro donelo nije.

   U stvari ono sto sam htela da kazem staje u samo jednu recenicu.

   Jebem ti februar!

 “Ona fora sa sestrom je bila jako bezobrazna, pogotovo sto znas onaj podatak o meni! Vec sam bila sestra nekom i to mesto je zauvek popunjeno i ako njega odavno nema!”

“Pogresno si to shvatila, salio sam se.”

“Nije bilo smesno!”

   Stajala sam u crkvi, bilo je Badnje vece. Razmisljala sam kako sve vise sveca palim dole. Sve manje je onih koji su zaista bitni. Nije bilo snega, secam se ranijih godina. Nismo mogli da stojimo od zime ispred crkve. Sve  manje ljudi dolazi da tu provede to vece u mom selu. Sve manje ljudi se radja. I sve manje dragih lica srecem. Vetar nosi lavez napustenih kerova niz ulice. Tuzno mi je to. Detinjstvo mi je tamo. A bili smo srecna deca…

“Hristos se rodi”

“Vaistinu se rodi”

   Prva poruka od njega. Uvek sam se ljutila kada mi praznike cestitaju preko drustvenih mreza. Bitni su se i ove godine setili na pravi nacin. A on je bio prvi. Taj dan zaboravila sam da se ljutim. Ne ide na praznik.

   Kom je pruzeno, tom je sudjeno. Za zasluge niko ne pita. Ko zna koja je sada u igri ili ih mozda ima vise. Nisam interesantna. Neizivljenost.

“Samo da mi prodje ovo i vodim te negde!”

“Obecavas?”

“Obecavam, drzim do reci!”

   Laz. Olako izrecena laz.

   Proslo je sest meseci kako ga nisam videla. Nekad sam ljuta na sebe sto mu toliko dajem na znacaju. Ja sigurno nisam deo njegovih misli. Ali znam da ce na svaki bitan datum da me se seti. Ogresio se o mene. Mozda mu je tako lakse pred samim sobom. I ne trazi me, jer zna da mu necu dozvoliti da opere ruke od onog sto je rekao i uradio. Ali boli sto ga i dalje prokleto zelim.

   Boli me sto ce sebe nazvati mojim prijateljem…mene drugaricom. Boli me sto ce reci “Znas da sam za tebe tu.” Kad ne znam. I boli me sto da ga nazovem, znam da ce zaista biti tu, a ne smem to da uradim i kad mi treba pomoc. Boli me sto sve svoje kvalitete kvari svojom neozbiljnoscu. Toliko veliki, a toliko jos uvek mali.

    Ni sa jednim nisam pozelela ono sto sam sa njim. Nekada nije dovoljno biti najnormalniji u necijim ocima. Nekada bas to smeta. Nekada se zelje jednostavno ne poklope. I ljubav stoleca se ne desi. Postane jos samo jedna neuzvracena. To boli.

   Takve vise ne prave…”bejbe”…”Jos uvek te tako imam u imeniku, secas se tako sam te zvao!” “Secam se, i ja tebe.

   To je to…da li ce biti nastavaka ne znam…mozda u medjuvremenu prebolim, ako mi dozvoli…a dotle…zovite me “bejbe”…dok se ne setim svoga imena… 

 “Srecan rodjendan, da porastes veliki!”

“Hvala od srca”

   Prosla su  tri meseca otkako se nismo culi. Saznala sam da mu je ona zaljubljenost pukla. I za nju je bio previse dete. Neozbiljnost uzima danak.

“Ko ti je ovaj novinar?”

   U tom periodu pocela sam da se vidjam sa drugom mog kuma. Imali smo slicne boljke i poglede na neke stvari. Prijalo mi je to skretanje misli. Bar dok sam bila sa njim nisam razmisljala o najtisoj patnji. Ali kad dodjem kuci, samo sam ja znala kako mi je. Svako vece sam odlazila u krevet premotavajuci traku unazad. Svako jutro mi je bio prva pomisao. Ali uzalud sam prevrtala slike, kad proslost ne moze da se promeni. Ali nista nisam ni nalazila kao pouku. Doduse, naucila sam se strpljenju koliko,toliko. Koliko sam se samo puta ujela za jezik i precutala. Koliko puta sam odlozila odgovor za kasnije. Nestala sam u momentu kad sam shvatila da osecanje preti da me poplavi i da cu, ako ne prekinem, vec u narednom momentu napraviti glupost. Nestala sam da bi me proslo, a stizalo me je svuda.

“Znas zasto ti se bas sada javio. Zato sto si krenula da se oporavljas i zato sto postajes srecna sa drugim. Oni to osete kao kerovi.”

   Da, pojavio se da bi mi unistio ono sto sam pocela da gradim. Udario mi je blokadu. Od tog momenta, ta veza je krenula nizbrdo. Zavrsila se na najgluplji moguci nacin posle tri meseca. Mada nisam ja presudila. Onaj u koga sam se klela da je normalan, ispao je vise nego magarac. Svaki raskid sam po sebi je stres. Iznenadila sam samu sebe reakcijom. Plakala sam tu noc i od sutra ostavila to iza ledja. Retko ko ce ovo razumeti, ali bilo mi je lakse da nastavim da patim za ovim. Cak i to je bilo vrednije od nerviranja zbog prekida neceg sto bi se pre ili kasnije i onako zavrsilo. Sa tom patnjom sam naucila da zivim. Nije me kocila do te mere da ne mogu da disem. A i javljao se s vremena na vreme da me podseti zasto vredi. Shvatila sam da ne vredi da se borim protiv toga. Pustila sam, pa kako bude. Jedno je sigurno, ulazak u nove veze da bih prebolela, nije dobar nacin.

   Sve sam bliza tridesetoj i znam da je sve teze naci kvalitetnog muskarca. Kad naidjes, grabi, zivot ne daje vise puta tako dobru sansu. Ja se jos nadam da svoju nisam propustila…

   Zovite me “bejbe”… ovo nije kraj…

 “Sta radis,bejbe?”

“Pokusavam da zaspim, ali mi ne ide.”

“Hoces da se druzimo?”

“Sad? Skoro je 3h!”

“Daj adresu!”

“Jesi lud? Kasno je ili rano, kako hoces!”

“Daj adresu ili cemo ovako dok ne svane!”

“Poslacu ti u poruci!”

   Proslo je vec desetak dana otkako sam se vratila u glavni grad. Dani su prolazili isto, skajp dok je kod kuce, telefon kad izadje. Vidjanje se nikako nije desavalo. I vec je pretilo da pojedem sve nokte. Znate kada nesto tako dugo cekate, u pocetku pristajete samo na najbolji nacin, a vremenom popustite, pa na kraju nekom ludom logikom dodjete do onog momenta “daj sta das, samo da se desi” … Tako je bilo i sa mnom. Nisam bila odusevljena idejom da se prvo vidjanje desi kod mene. Ali zelja je odlucila umesto mene u tom momentu…I danas se pitam da li sam bas tada napravila kljucnu gresku, koja je definisala nas odnos kasnije…

“Gde si, bejbe!” I poljubac u obraz. Ja stojim ispred svoje zgrade u plavoj spavacici i sobnim papucama. Vec je skoro 3:30h ujutru. Po ulasku u moj stan ugostila sam ga u svom krevetu, i onako bismo tu zavrsili posle desetak minuta, da se ne lazemo! I bilo je…bilo je!

“Ne mogu da ti budem decko. Trenutno nisam u stanju da se posvetim nijednoj devojci.”

Progutala sam knedlu i zacutala.

“Ti si slobodna devojka, uzivaj!”

Da, slobodna sam, samo sto sam ja to htela da promenim. Tada jos nisam bila svesna do koje mere je moja zaljubljenost isla. Znala sam da ga posle te noci vise nikada necu gledati istim ocima, ali sam mislila da cu moci to da kontrolisem i da cu se zadovoljiti povremenim vidjanjima. Na ovaj ili onaj nacin. Presla sam se. Dani su prolazili slicno onima pre te veceri. Jos dve noci proveo je u mom krevetu.

“Ti si najnormalnija osoba koju poznajem! Ne opterecujes me, s tobom je sve nekako opusteno!”

Mladji muskarci su otrov. Zeljni su provoda i zivota i nije im do mirne luke. Decak u njemu bi da se jos malo igra u pesku. I onako mu je dosta ozbiljnosti na poslu, okruzen inteligencijom, prerano krocio u svet odraslih. Nisam mu potrebna nakon takvog dana jedna ja. Valjda je zato poludeo za nedoraslom devojcicom. I mogao je da ispadne bolji i da mi to sam kaze. Mogla bih da se ljutim, ali u tom slucaju ne bih imala sta da mu zamerim. Odlucio se da precuti. Sama sam shvatila.

“Ne mogu vise da ti budem drugarica. Tvoj odnos prema meni me vredja. Nisi fer.”

“Hoces da mi budes sestra?”

Vrhunac bezobrazluka. Ljudi ne paze sta pricaju. Znao je on da s moje strane nesto postoji, samo ne do kojih dubina vodi. Nastala je tisina…koja je trajala tri meseca… 

 “A kad mislite da se vidite?”

“A je l’ stvarno mislis da u ovome ima neceg?”

“Nijedan muskarac ne trosi toliko vreme na devojku ako ga ne zanima, a mislim da mu nova drugarica ne treba!”

“Ne bih da se zanesem!”

“Pa zato i treba da se vidis sa njim, da se ne bi zanosila! Daj, koliko vremena dnevno provodite na toj kameri, zar nije lepse da ste to vreme proveli uzivo?!”

“A znam, al’ vidis da se stalno mimoilazimo! Taman se zahuktalo, on zapalio u susednu nam drzavu, on se vratio, ja zapalila u selo…a i kad smo oboje bili ovde, stalno je negde zujao, te posao, te drustvo, te sastanci, te nocni provodi…ne znam, malo me to vec nervira!”

“Nervira te, zato sto si se primila! A znam i na sta si pala. Puklo te, namazano ti se uvukao pod kozu! Gledaj samo da ne ponovis istu gresku!”

“Da…”

   Bio je jun, jos jedan u nizu. Proslo je vec neko vreme kako sam se vratila sa dalekog mora, gde sam provela sedam dana. Nesto najludje sto sam uradila, prevalila taj put da bih bila deo avanture, na koju se ne usude mnoge. Razlicitosti privlace kao misterija, ali kasnije obicno postanu neprelazna prepreka na putu. Sreca, pa sam od starta znala dag de pocne, tu ce se i zavrsiti. Imam tih nedelju dana, svaki preko bi me emotivno unakazio. Drugi svet,mada bih ja ipak rekla da je treci. Drugi kontinent, druga zemlja, druga boja koze, druga vera…lep kao slika, sarmantan i duhovit, sa onim tuznim, vlaznim ocima i besprekornim zubima…sve da ti pomuti pamet…

   Ako je onaj dan bio najvazniji u godini, onda je jun svakako bio presudan kao mesec. Sedela sam u svom stanu, preplanule koze u novoj haljini. Gledala kroz prozor u nebo i iznova postavljala samo jedno pitanje…sta ce biti sa mnom? Jos se nisam oporavila od povratka kuci, nakon ostvarene letnje romance. Avion, kome je deset minuta nakon poletanja otkazao jedan motor. Mislila sam da su pustinja i more pod nama, poslednje sto cu videti. Kroz glavu mi je proslo samo jedno, da me onaj od gore opominje zbog onog sto sam uradila. Da li tako opominje i one sto su varali i lagali mene…Sreca me je opet pogledala i pruzila mi ruku. Sa povratkom na aerodrom, dali sun am drugi avion i bezbedno sam stigla kuci. Nedelju dana kasnije, onaj o koga sam se ogresila, ostavio me je na najlepsi moguci nacin. Pomogao mi je, nisam mogla u lazi da nastavim. A nisam znala kako da prekinem sama. Najbolju drugaricu sam definitivno izgubila. Posvadjala sam se i sa mamom. Cinilo se kao da se sve okrenulo protiv mene. Sve sto mi je do tog momenta pomagalo, sada je bilo protiv mene. Dugo sam jos gledala kroz prozor…

   On je bio jedini sa kojim sam komunicirala u tom periodu. Jedini koji me je zasmejavao i cinio da ne mislim na sve lose. Poklanjao mi je paznju koja mi je prijala. Mangup, svirao je svoju gitaru, ali pod mojom kozom lagano…Uopste mi se nije svideo kad sam ga upoznala. I secam se da sam pomislila u tom momentu “Samo da ne ispadne da za ovim poludim i jos na kraju ja krenem da jurim njega!” Nesvesno sam sebi prorekla sudbinu…

  “Ajd ti sutra lagano nazad, put Beograda,bejbe!”

“Vidimo se,bejbe!”

  Zovem se Helena.

   Pretposlednji majski dan prosle godine, dan kada se nije desilo nista, a desila se cela godina u jednom danu. Ustala sam ranije nego obicno, obukla belu majcu, farmerke i obula bele patike. Kosu vezala u rep, sve je bilo radosno nekako. Cudno, vece pre toga sam izgubila najbolju prijateljicu u samo jednom razgovoru. Trebalo je da budem utucena i tuzna, ali osecaj je odlazio u suprotnom smeru. Na putu do turisticke agencije razmisljala sam kako ono sto je izgledalo tako nemoguce i daleko, dobija novi smisao kada stignem gde sam tog jutra krenula.

   Devet meseci mastanja ce kroz nedelju dana postati stvarnost. Prvi put ce ono sto sam jako zelela zaista postati moje. Sa potvrdom o polasku leta, dobila sam uverenje da je vreme utroseno zarkim zeljama vredelo. Ceo svemir je tog ponedeljka radio za mene.

   Znala sam da time cinim nepravdu onome sa kim sam sveze uplovila u vezu, ali covek je gresno bice. Mogla sam da tesim sebe da ono sto ne zna, ne moze da ga povredi, ali mi osecaj ispunjenosti to nije dao. Jedno je sigurno, tog momenta ja sam presudila toj vezi i ucinila je delom proslosti. Greska je sto to nisam i njemu stavila do znanja, ali duboko negde znam da je on to shvatio i bez mojih neizgovorenih reci. Bila sam u pravu, nakon povratka uradio je najbolju stvar vezanu za mene. Ostavio me je.

   U povratku kuci, uradila sam nesto sto retko radim. Sama sam popila kafu ispred faksa. Kao da mi je nesto reklo da je bitno da bas tada skrenem sa puta i ne odem pravo kuci. Bio je suncan dan i vrlo toplo. Radovala sam se vremenu. Uvek sam volela sunce. Tada sam ga prvi put videla.

   Sedeo je sa nekim za stolom preko puta mene. Poznavali smo se preko zajednickog prijatelja, ali tada sam ga prvi put videla uzivo. Nije mi bilo bitno, jer nista mene nije privuklo. Mesecima kasnije tek sam shvatila koliko je taj moment bio vazan. I tek sada znam da sam tad upoznala najkompletnijeg muskarca u svom dosadasnjem zivotu.

   Onaj koji je bio aktuelan otisao je u legendu. Onaj kome sam krenula, ostvario se i vremenom ispario. Onaj nebitan postao je najbitniji.

   Zovem se…zovite me “bejbe”…prica sledi…

 Nedostajete mi, bando :)